Tvoja priča o susretu kolonista i starosedelaca na rubovima starog Latinskog groblja na Kosovu zaista ima potencijal koji bi jednom mogao postati sižeom nekog romana ili još bolje drame, koju bi neki režiser mogao postaviti na scenu. Mislim da je ta priča ne samo poučna, već i dragocena jer nas suočava sa onim što je svih ovih decenija bilo zabranjeno i prekriveno naslagama svakodnevne politike: a to je istorija zajedničkog života Srba i Albanaca u povesti. Jednom bi se nekome možda mogla ispričati i priča o Festivalu Polip, preko puta škole „Džemail Mustafa“, u Dardaniji, odnosno Kičmi kako su Srbi ranije zvali taj kraj. Voleo bih da mogu pogledati tu predstavu o „Trojanskom konju“, kako smo je nehotice nazvali u ovoj prepisci, dakle predstavu koja ima snagu empatije i transformacije. To da se Trojanski konj na kraju pretvara u jedan književni festival, te da se u svemu tome ne radi ni o kakvim svetskim zaverama, niti o smrtonosnim poklonima, na koje podseća jedna stara grčka poslovica, niti o zloj politici, već o ljudima koji su odlučili da u krajnje nepovoljnim uslovima jedni drugima čitaju svoje priče, prevode i debatuju o nedavnoj prošlosti i budućnosti koja neminovno dolazi.

Ta drama mogla bi biti zamišljena i kao fragment metafizičkog teatra: na sceni je jedan drveni konj, tu su dvojica lutalica, koji podsećaju na klovnove u građanskoj odeći. Imaju kofer sa različitim tekstovima koji su našli tog dana u jarku, pa pošto žele da prekrate vreme, čitaju, improvizuju, smeju se i plaču. Oni zapravo čekaju dan Slobode koji nikako ne dolazi. U međučinu ih posećuju dve žene iz publike, koje preuzimaju njihovo mesto kraj Trojanskog konja i nastavljaju tamo gde su ovi stali. U pozadini prigušeno se čuje vika demonstranata, puškaranje, sirene automobila, policijska rotaciona svetla, buka grada i politike. U poslednjem činu, dvojica se vraćaju, saopštavaju da Sloboda danas ne može da dođe ali da će sutra svakako doći. Njih četvoro ostaju na sceni dešifrujući pismo nekog emigranta iz Ukrajine, ili iz Sirije, ili iz Avganistana, ili iz Iraka, ili sa Balkana, i shvataju da sam njihov boravak u tom kružoku, na toj sceni, povezani sa drugim ljudima na svetu o kojima čitaju, predstavlja ono što su sami osvojili i što ne moraju da čekaju kako bi jednog dana došlo samo od sebe. Naposletku, pred nama počinju demontažu Trojanskog konja od čijih dasaka sagrade imrpovizovana vrata sa nadstrešnicom – to je ulaz u Staru Qendru. Odozgo, sa plafona na njih se izruči kofa sa vodom, čuje se povika iz off-a, jer se neko iz zgrade žali na galamu. Naši junaci onda počnu da u toj proliveneoj vodi prave papir u koji ugrađuju simbole jednog vremena, reči nekih pesama na različitim jezicima i od toga prave izložbu. Na kraju, pozorišna publika dolazi na scenu, posmatra izložbu i čita o vremenu Polipa, sa plakata koji su prethodno pripremljeni a sada su okačeni na tamne zidove. Čuje se muzika Ah Ahileja i glas Edone Reshitaj.  

Tako bi nekako izgledalo arheološko bavljenje Polipom jednog dana, samo ne znam da li će biti publike za takav teatar. Iskustvo me upozorava da je publike sve manje ukoliko predstava nije bulevarska, zabavna, ukoliko nema prostačkog humora svakodnevice. Svaki „zahtevniji“ sadržaj podleže cenzuri ili ignorisanju, pa su i pitanja odgovornosti književnika za podršku autoritarnim režimima kakav je bio Miloševićev, zapravo podvedena pod „zahtevno“ ili „nepotrebno“ ili što je uobičajeno „antidržavno“.

Da li je Festival Polip bio „antidržavni“ sadržaj, zapitaće se neki novinar kulturne rubrike u Beogradu ili Prištini. Oni će istražiti ko je sve podržao Polip i na osnovu toga doneće zaključak o interesima stranih sila, koje su toliko predane radu na terenu da su tobože dirigovale svaki segment programa, pročitale svaku pesmu koja je tu prevedena, pretresle svaku debatu i moderatora. Um koji tako razmišlja, a danas je većinski prisutan u medijima i vladinim agencijama, opterećen je autoritarnošću kao pogledom na svet. Davnih dana je dramaski pisac Dušan Kovačević, koji je u mladosti bio pobunjenik a u starosti monarhista, napisao dramu „Balkanski špijun“. Ko je zapravo balkanski špijun? To nije jedan čovek koji u pomenutoj drami ima konkretno ime Ilija Čvorović.

Naprotiv, to je tip koji je proizveden u jednopartijskom sistemu, naučen da u svemu prepoznaje tragove neke zavere, da čita između redova, da svaku rečenicu izvrne kao rukavicu i da u svakom vidi potencijalnu opasnost po poredak. Nekada, u jednopartijskom sistemu Jugoslavije, bio je izvesni postotak takvih balkanskih špijuna. Ratovi i raspad zemlje, uticali su na to da se u novoformiranim državama značajno podigne postotak ovakvih tipova. Prepuno je političko, kulturno i medijsko polje takvih. Oni su gosti televizijskih programa (po ceo dan analiziraju rat u Ukrajini, ekonomsku krizu, zavere sa svih strana sveta), dok je njihov podmaladak skriven iz nik-nejmova na internetu, vodi svoje ratove za neki njihov svetski poredak. Nekada je mislio Dušan Kovačević da će sa demokratskom transformacijom društava doći do ozdravljenja socijalističkog čoveka, ali ga je kapitalistički čovek zaskočio i pokazao kapacitete „špijunstva“, koji se nisu mogli ni zamisliti u staroj Jugoslaviji. Ilija Čvorović je nekada bio izuzetak a sada je postao pravilo. Otvorite vrata od stana, on je u hodniku. Otvorite neki portal na netu, tamo ih ima na hiljda. Uključite tv – on vas čeka u dnevniku. Uđete u auto – oglašava se sa radija. Otvorite konzervu, kad tamo, on se ugnjezdio među sardinama, pogleda vas onim svojim krupnim očima i kaže vam kako bi trebalo da pripazite jer sve to što se sada radi na kulturnoj saradnji predstavlja opasnu ujdurmu. 

Iredenta. Masoni. Trogloditi. Templari. Asasini. Pentagrameri. Bookstagrameri. Krokodili. Polipi. Škaljarci. Sicilijanci. Antihristi. Dramski pisci. Strani plaćenici. Prozaisti. Žabari. Pesnici. Sve je to, brate, sumnjivo!

Prijatelju moj, moram ti ispričati još jednu epizodu sa Vračara: Danas sam popio kafu u jednoj kafanici, nedaleko od Handkeove skulpture koju sam ti pominjao. Dok sedim, ponekad se pogledamo on i ja. On namigne, ja progutam gutljaj kafe. Osluškujem glasove oko sebe. Za najbližim stolom sedi dvoje ljudi, devojka sa odloženim štakama i jedan bogomoljac u zimskoj jakni, kao da je minus 20, iako je sunčan oktobarski dan. Lovim fragmente njegovog razgovora koji se izdvajao po svojoj monotonoj frekvenciji. - I doći će dan, veli bogomoljac, kada će Antihrist zavladati. I onda ćemo mi pravoslavci biti tri godine u ropstvu i sve će nas progoniti po svetu. I taj dan je blizu, tako piše u Otkrovenju. Samo što nije...  - Ali meni se čini da je taj dan već  došao, prekida ga devojka, jutros sam srela jednog čudaka na Bajlonijevoj pijaci... Kleknuo je ispred mene, dodirnuo mi gips na nozi i pitao me da li verujem u čudo izlečenja... Verujem, kako ne, rekla sam, a on je počeo da mi uvrće nogu. Zabolelo me vraški, ali sam rešila da izdržim... – To ti je demon neki, primećuje bogomoljac, ja bežim od takvih ko od šuge... A kako je izgledao? pita. Devojka se osvrne, pogleda najpre u mene pa preko mog ramena u onaj izlog umetničkog ateljea gde ugleda Handkeovu glavu. – E, kao onaj tamo, kaže devojka, imao je baš onakav nos i naočare, i žmirkao je, smejuljio se dok mi je upredao nogu... – Ma nemoguće, kaže bogomoljac, jer demoni ne nose naočare. Jedino kad se maskiraju. A i ono tamo ti je Handke, on nikad ne bi radio takve stvari... – Ko ti je taj Handke?, zbunjeno će devojka. - On je naš prijatelj, počasni je građanin Beograda, voli šume i pečurke, običnog čoveka, voleo je i Slobu... Kažem ti, naš čovek. Samo se jednog dana pojavio i sve nas ovako zajedno zagrlio svojim velikim rukama... – Je l i to pisalo u Otkrovenju?, pita devojka mrtva ozbiljna. Bogomoljac se malo zamisli pa kaže: Jeste, pisalo je, samo treba čovek da ume da čita. Jesi li kad čitala Otkrovenje? – Kako nisam, odgovori devojka, otkako se Rusi muče u Ukrajini, svako veče pred spavanje... Samo ništa nisam našla o tom čudotvorcu Handkeu... – E, lepo kažeš - čudotvrcu. I jeste. Pretvorio je vodu u vino u Velikoj Hoči. Izlečio je Udruženje književnika od kuge i podigao ga na svetski glas. Opisao je jednu kafanu na Moravi u knjizi koju je čitao ceo svet, i Bajden, i Putin, i Makron, i Kurti... Dobro, Vučić ne mora, jer je tamo bio sa Handkeom, što bi čitao... Pevao je sa jednim našim starim srpskim piscem onu pesmu o silasku četnika sa Romanije... To sigurno nisi čula. Meni je srce zaigralo kad sam gledao snimak. Koristim ga kao amajliju koja tera svako zlo. Pustim uveče sa mobilnog telefona kraj kreveta i zaspim ko beba. Takav čovek ne može da bude demon. On je svetac. A svako ko ga blati na demonskoj je strani. To da znaš... – Uh, dobro, slegne devojka ramenima, al’ onaj sa Bajlonija, bio je isti on, kad ti kažem...  – To se naš neprijatelj maskirao u njega, da bi nas skrenuo sa pravednog puta...

Nešto mi govori, prijatelju moj, da se nećemo lako izvući iz blata i da će Polip još mnogo godina biti pominjan kao praznik Slobode u vremenu beščašća i ludila. Ono što sam slušao u kafani samo je fragment javnog diskursa koji se preliva na sve strane, a potiče pre svega od vlasti i njenih tabloidnih opsenara. Kad to čovek vidi i čuje, shvati da smo zaglibljeni iznad kolena, popije svoj espresso i ode polako put ofisa, kao ja, nazad u biblioteku, među pacove, moje rođake, gde provodim najveći deo svog života. Stari mornari su pisali da je pacov (lat. Rattus) osetljivo stvorenje, koje nasluti katastrofu mnogo pre čoveka. Zapravo se radilo o tome da su imali bolji sluh i njuh i da su mogli da osete nadolazeću buku koja počinje od malih šumova, škripe iz potpalublja, koja bi čitava legla pacova dizala na uzbunu. Moje pacovsko čulo mi govori da su ti prigušeni zvuci iz podzemlja odavno postali alarmantni i da treba učiniti nešto u kulturi. Jedan od tih poteza bio je i rad na Festivalu Polip, koji sam s tobom i našim prijateljima organizovao, u nadi da će ljudi prepoznati fantastične glasove svedočenja i upozorenja da je ovaj svet u dubokoj krizi. Nisam siguran da je većina autorki i autora, koja je nastupala na stejdžu Qendre, shvatila pravi smisao Polipa, već su samo ubeležili još jedan festival u svojoj biografiji i otišli dalje svojim književnim putevima. Međutim, postoji i ona manjina koja je svoje književno iskustvo ugradila u taj festival. Verujem da im se višestruko vratilo, jer boraviti u takvim zonama razmene ideja predstavlja zapravo privilegiju. Želim da verujem da će na tim ljudima počivati neke odluke u budućnosti, a ne na beslovesnoj većini.

Do skorog viđenja. U budućnosti.

Prijateljski te pozdravlja,

Saša

U Beogradu, 19. oktobra 2022.