Dragi Jetone,

Dobro si opisao dinamiku međuljudskih odnosa na ovim malim scenama koje su nastale raspadom Jugoslavije. U suštini, kratko traju neki savezi, makar bili uspostavljeni oko najhumanijih i najčasnijih razloga. Opterećeni bedom, lošom politikom, skučenim prostorom, raspadom svih vrednosti, ovi ljudi pokleknu pred izazovima vremena, opredele se za neke druge opcije, napuštajući prethodne ideje i kulturne platforme. Jedna takva platforma bio je i Beton, u svom izvornom obliku, koji je trajao od 2006. do 2013., kada se četvoročlana redakcija (Saša Ćirić, Tomislav Marković, Mloš Živanović i ja) raspala upravo zbog tektonskih promena na političkoj sceni. Otišao je Boris Tadić, nastupilo je vreme Aleksandra Vučića, jedan pokušaj modernizacije politike koji je inicirao pokojni premijer Zoran Đinđić, bio je poražen. Usled toga više nije bilo smisla ni za trajanje jednog kritičkog glasila koje se zvalo Beton, a koje je sledilo programski koncept dekonstrukcije nacionalističkih matrica u kulturi, naročito u književnosti. Zašto se to dogodilo? Verovatno će u budućnosti neki knjiški moljac u svojoj studiji pokušavati da odgonetne prave razloge raspada. No neće uspeti jer bi onda morao da oseti unutrašnju logiku vremena u kome smo živeli, u kome smo delovali, mislili I pisali. I naravno, sve ono s čim smo se suočavali. A to nije bilo nimalo jednostavno. Pisati i raditi pod pritiskom, neprestano, nije lako. Pa ipak, Beton je trajao sedam godina. Meni se čini da je to respektabilan period. Onda je poživeo otprilike još toliko u formatu Beton Internationala. Nije to mali period. Sa Ćirićem, Markovićem i Živanovićem sam se razišao u oktobru 2013. Reklo bi se, svako na svoju stranu, kada smo se opredelili za neke svoje linije borbe. Kasnije sam se ponovo našao sa Milošem Živanovićem na poslu pisanja i uređivanja jedne književne edicije koja se zove Noć Republike. Sa preostalom dvojicom se više nikada nisam video, ni sreo, niti sam razmenio neke informacije.

U Beogradu je to moguće, uprkos tome što je jedan „renesansni umetnik“ sa asfalta definisao ovu sredinu kao „malu baru, punu krokodila“. Usled kolapsa filozofske i književne misli, ovu je „filozofemu“ izrekao mafijaš Bata Trlaja, koji se ranih devedesetih pojavio u dokumentarcu Janka Baljka Vidimo se u čitulji. On je tada pokušao da plastično objasni razloge čestih obračuna među beogradskim klanovima. Uzgred, tokom snimanja tog filma, poginula je većina sagovornika. Bilo je to nestajanje u real timeu jednog filmskog projekta. No Bata Trlaja je poživeo još nekoliko godina. Činio se kao nešto oprezniji tip. Voleo je da promišlja na svoj mafijaški način i da traga za zaključcima zbog čega se takve stvari događaju na tzv. beogradskom asfaltu. On je pritom imao u vidu propast ekonomije, kolaps znanja koje je moglo da se upotrebi za „pravljenje para“, kao i povezanost klanova sa konkretnim političarima, koji su im omogućavali nesmetani rad u određenim zonama grada. Ovaj mafijaški filozof bio je vezan za Novi Beograd i Bežanijsku kosu. Jedno vreme bio je vlasnik FK Bežanija, lokalnog kluba koji je pod senkom raznih mafijaša i političara pokušavao da se podigne na noge. Ali neuspešno, jer ga je na putu ka Kupu UEFA eliminisao u prvom kolu kvalifikacija FK Besa Kavajë.

Ni kulturna scena nije daleko od ove definicije: “Mala bara, mnogo krokodila”. Poznato je da je srpska književna scena puna nobelovaca, pulicerovaca i ostalih laureata. Kada lokalni kritičari pričaju o njoj, stiče se utisak nenormalnog bogatstva, tolikog da se preliva na sve strane. No kada se malo zagrebe dublje, brzo se dođa do dna kazana I tamo se grebe uzalud po dnu, ali se ne pronalazi bogzna šta. Nekoliko imena gore-dole. Uglavnom u prošlosti. To je ono što se danas priznaje kod kulturnog establišmenta. Krokodili ne dozvoljavaju da neko u medjuvremenu uhvati korena. Zato se koriste obračuni, linčovi, ogovaranja, podmetanja, proganjanja, omalovažavanja, neretko i otvorena pljuvanja. Još ako se radi o tako osetljivoj stvari kao što je proces književne razmene između Kosova i Srbije, onda je repertoar za ponižavanje aktera tog procesa zaista širok. Jednom prilikom sam, hodajući gradom, sreo svoju koleginicu, liberalnu novinarku, koja me je pitala za Polip i književne poslove. Pričao sam joj dok smo hodali ka Slaviji. Kada me je saslušala, samo je rekla da je sve to podseća na “Trojanskog konja” i da je to baš i ne zanima. Kakav “Trojanski konj”?, želeo sam da pitam ali ona nije htela da nastavi razgovor u tom pravcu. Meni je kasnije preostalo samo da domislim njenu tezu. Na šta je ona mogla da cilja? Dakle, pomislio sam, ona veruje kako je naša književna razmena samo maska za neku opasniju akciju koja će uslediti jednog dana. Kada „naivni Srbi“ ugledaju Konja u svom dvorištu i počnu da mu prinose darove, a onda odu na spavanje, neko će verovatno izaći iz tog Konja, odnosno Polipa, pod okriljem noći, da bi proglasio nezavisnost Republike Kosovo, odnosno da bi je priznao, ogrešivši se o Ustav i zakon. Zbog toga se ni ona, niti bilo ko drugi neće mešati u te trojasnke poslove, već će ostati na sigurnom kursu filozofije Bate Trlaje, i nastaviće da se praćaka u maloj bari prepunoj krokodila, pa kako joj bude. Ionako ima toliko toga čime se mogu puniti kulturne rubrike beogradskih medija. Pa neće valjda prikazima neke tamo zbirke pesama Arbena Idrizija, drama Dori Baša ili Iljira Đocaja.

Mali je broj ljudi koji se osmelio da nešto radi na kulturnoj razmeni Prištine i Beograda. To je jedna, reklo bi se, još manja bara, pa je logično i da su netrpeljivosti prisutne. S vremena na vreme sevnu varnice, posvađaju se ljudi, Miki Manojlović napravi predstavu sa Qendrom, mnogi budu nezadovoljni, ali ostane činjenica o odigranoj predstavi. (I sam sam napisao pohvalnu kritiku te predstave svojevremeno, trpeći kritike bliskih kolega, zašto, šta će ti to, loše je, nije bitno itd.) Tako će i svi koji su radili na ovoj relaciji, jednog dana doći na red za ocenu onoga što su napravili. Ostaće samo one najvrednije stvari, one koje će trasirati linije budućih odnosa između Prištine i Beograda. Naparaviti takve pomake u kulturi, usled svih pobrojanih otežavajućih okolnosti, nije mali posao. Naprotiv. Svojevremeno je Helsinški odbor u Srbiji napravio odličan edukativni program za studenata sa Kosova i iz Srbije. Ti mladi ljudi su prošli kroz različite radionice, dolazili su u Beograd, obilazili pozorišta, slušali Borku Pavićević, odlazili u Qendru, Prizren, na Dokufest, slušali su o dalekim mitskim danima pokretanja Polipa. Zaista, ti dani mi danas izgledaju kao neko daleko vreme u kojem je sve bilo moguće. A zapravo se radi o iskrivljenom sećanju, jer naravno da je i tada bilo teško, kao i danas. Neki od tih ljudi su kasnije pravili neke svoje male projekte, inspirisani svime što su čuli o kulturnoj razmeni, kreativnim susretima umetnika i umetnica. Bilo je zaista upečatljivih momenata na izložbama koje su priredili na kraju svakog programskog ciklusa.

Prijatelju dragi, mislim da si upotrebio ključnu reč i to u jedinom pravom smeru. Promena! I to ne društava nego nas samih. Radili smo sa ljudima koji su verovali u promenu, slušali smo i priređivali njihove tekstove sa dubokim uverenjem da to stiže do nekog tamo u publici, ili nekog čitaoca koji će nakon javnog čitanja uzeti Beton International ili neku prevedenu knjigu, a zatim sve to čitati u prijatnom ambijentu svoje sobe. No dok smo sve to radili – menjali smo se i mi. Naposletku, našli smo se svetlosnim godinama daleko od društava iz kojih smo krenuli, posebno od politika koje se danas vode u regionu. Kada bismo danas spremali novo izdanje Polipa, verujem da bi bilo posvećeno podršci Ženskog pokreta u Iranu, koji je pod strašnim udarima tamošnje Policije za moral. Mlada Iranka Mahsa Amini preminula je od posedica krvničkog batinanja koje je usledilo kao kazna za nepoštovanje nošenja hidžaba. Protesti traju već danima i noćima, a lice ubijene devojke postalo je simbol ženskog otpora. Biti na strani onih proganjanih i obespravljenih bilo je oduvek blisko Polipu. Pokretati debate u konzervativnim i postkonfliktnim društvima, takođe. Zahvaljujući udruženju AlterHabitus i aktivistkinji Eli Krasniqi imali smo izvanredne debatne programe koji su se osvrtali na pokret otpora i pitanja ženske emancipacije u Jugoslaviji i na Kosovu. Pitanje o promeni nas samih u društvima koja se radije opredeljuju za moralnu policiju nego za slobodu, postavljali smo u programskom geslu svakog festivalskog izdanja. A odgovore smo tražili u književnosti, njenom prevođenju i čitanju.

Odeljenje za nacionalni bol, kako si rekao, radi pod tim ili sličnim nazivom u svim društvima regiona. Radnici ovog odeljenja, kolekcionari bola, zaduženi su za pravovremeno otkrivanje i lociranje onih koji ne poštuju nacionalne patnje. Svaka kulturna saradnja spada u ogrešenje o pravila ovog departmana. Oni nisu radikalni kao u Iranu, ali su istrajni i spremni na svaki oblik diverzije. Pojavljuju se sa barjacima i krstovima kada se organizuje neka izložba ili igra neka predstava kosovskih umetnika. Tu onda obavezno dolazi koridor policije, dok kao glasnogovornici tog Odeljenja nastupaju tobože spontani čuvari nacionalnog bola, inače stalni zaposlenici ovog departmana, kao izvesni čika Sima, koji se pojavljuje svuda gde je neki kosovsko-srpski umetnički program saradnje. On je obrijan do glave, nabildovan, uvek u crnoj majici sa nacionalističkim parolama; lako ga je uočiti, jer on nasrće prvi na “neprijatelja”. “Ti si izdajnik, šiptarski plaćenik, dabogda vam se svima ovo zlo vratilo, vi ste UČK, vi ste zlo!“, urla čika Sima dok vas grebe po licu ili obara na pod i šutira. Pored njega i sličnih kerbera ne prolazi nijedan pomirljiv ton niti poruka razuma. On je tu da održi tenziju ratne netrpeljivosti, da u maloj bari podstiče krokodile na svakodnevnu krvoločnu aktivnost. Čika Sima i njemu slični od 1999. do danas ne rade ništa drugo osim što kopaju kraste na telu nacije. Dok one krvare, svima je dobro, tako da mala bara nije samo blatna, nego uvek pomalo i krvava. Od te mešavine pomuti se razum, pa i kada ljudima kažete da se bavite literaturom, oni u svemu tome vide zaveru i trojanske konje. Najgore su čika sime koje sve to rade volonterski, dok platu zarađuju po raznim institutima za književnost, istoriju ili političke nauke.

Ko bi rekao da je tako opasno baviti se književnošću u ovim društvima? Kulturom, uopšte. Kao da je usađen neki strah od pesama koje se pevaju u komšijskom dvorištu. Verujem da si I ti, dragi druže, osetio nešto slično u svojoj okolini? Pesme kao da su opasne, o romanima da i ne govorimo. Recimo, čika Sima čuje kako neko u Birčaninovoj ulici tiho pevuši pesmu Kujtima Pačakua, ali budući da jezik ne razume, on počne da imaginira kako se tom pesmom poziva na mobilizaciju i napad na Sever Kosova. Onda čika Sima smisli priču i otrči kod svog šefa da mu referiše kako je “presreo šifrovane poruke iz Prištine”. Šef onda javi svom šefu i tako sve do Predsedništva. Na kraju, ta čika Simina iskrivljena, dobro prodata informacija postane deo predsednikove analize stanja na Kosovu, a ujedno i udarna vest na naslovnim stranama tabloida: “UČK se ponovo okuplja”, “Udar na Sever Kosova u novembru”, “Logistikom bitke upravlja NATO”.

A zapravo, prevod tih Pačakuovih stihova glasi: Neka ide bestraga/ Sećanje na novembar!/ Nedelja žestokih bitaka sa kišom!“

Neznanje je pravi izvor straha, a strah idealno stanje za manipulisanje masama. Polip je potkopao i jedno i drugo, bacivši mali snop svetlosti na pomračinu koju su čuvali decenijama.

A šta nam budućnost donosi? Ne znam.

Znam samo da su fašisti juče pobedili u Italiji i da je Rusija objavila delimičnu mobilizaciju. Krokodili se i dalje kupaju u maloj bari, vrebajući plen. U trbuhu nekoga od njih još uvek se čuje kucanje budilnika sa nekog od Polipovih izdanja, koji se pravo sa gornjeg sprata stare Qendre sunovratio u razjapljenu krokodilsku čeljust. I sada štuca. Kao opomena, kao podsećanje na budućnost literature.

Pozdrav sa Vračara,

Saša

Beograd, 27.09.2022.