Jetone, dragi prijatelju,

Biti učiteljem, stara je i opasna veština, koja se najbolje manifestuje ukoliko učitelj pokaže koliko ne zna, pa onda svojim neznanjem kod polaznika kursa, kakva je recimo radionica za kreativno pisanje, počne da poput Josepha Jacotota budi razumevanje kod svojih učenika. Ne znam jesam li uspeo da barem delić uspavanog talenta i znanja pokrenem kod njih, ali dok sam se spuštao iz Gorskog kotara ka moru, imao sam nepogrešiv utisak da smo neki sličan posao radili godinama i na Polipu. Sećaš se, naravno, onih uvodnika koje smo za Beton pisali najpre odvojeno, a onda zajedno, ti, Alida i ja, brišući i dodajući neke rečenice? Tražili smo kopče sa aktuelnim događajima u svetu a opet smo ostajali na svom starom književnom kopnu: bilo da su u pitanju teme masovnog prisluškivaja, hapšenja pisaca iz Turske, rat u Siriji i kasnije u Ukrajini, ekonomska kriza, kultura isključivanja, oblici kulturne borbe u zonama zamrznutog konflikta, ondnosno naše aktuelne političke nemile teme, na početku i na kraju svega. Ti naši uvodnici bili su zapravo replicirani oblici pitanja iz našeg prvog zajedničkog projekta dveju antologija.

One su, naime, nastale kao odgovor na višedecenijsko neprijateljstvo, te odsustva prevođenja između albanskog i srpskog, osim u krajnjim radikalnim situacijama ratnih pregovora ili potpisivanja dokumenata uz prisustvo stranih trupa kao medijatora u sukobu Beograda i Prištine. Antologije su, međutim, bile nešto posve drugo – rodile su se iz ideje da bismo mogli naučiti nešto jedno od drugog, jedno o drugom. Naučiti iako nismo znali jezike suseda (osim tebe, naravno, koji si ostavio fantastičnu priču o učitelju Bori u našoj ranijoj prepisci). Išli smo za logikom suportonom od one kojom idu političari ili strani posmatrači-medijatori. Dakle, nismo želeli da podučavamo o sukobu već da iz njega naučimo. Nismo želeli da namećemo rešenja već da o alternativnim svetovima suživota slušamo od samih ljudi, spisateljica i pisaca, koji su nam se pridruživali, najpre oko antologija, a potom i oko Polipa. I tako iz godine u godinu. Susret srpskog i albanskog tako nije bio deo nametanja bilo kakvog super narativa, već deo volje za jednakošću i emancipacijom, koja je bila neizostavni deo procesa uzajamnog učenja.     

Učili smo od svakog ko je gostovao na Polipu. Najviše od onih koji su godine svog života uložili u proces pomirenja, kao što je to učinila Borka Pavićević. Njen CZKD bio je tokom devedesetih godina jedina spona između kosovske i beogradske scene. Izložba nove kosovske umetnosti Pertej/Beyond/Preko, u selekciji Škeljzena Malićija, koja je bila postavljena kod Borke u Paviljonu, bila je ne samo nadahnuće za stvari kojima smo se bavili, već i putokaz. No Borka je imala Škeljzena i jugoslovensko nasleđe koje je pokušavala da spase tokom ratnih godina, mi nismo imali puno toga osim traumatičnih godina u mladosti. Ipak, dospeti do Borke, pratiti njen rad, učiti o ljudima i događajima koji su obeležili kraj jedne epohe i rađanje druge, neizvesne, bolne, pune ratnih košmara iz nedavne prošlosti, značilo je stupiti na pozornicu savremenosti. Sećam se putovanja sa Borkom, Aleksandrom Sekulić i Branimirom Stojanovićem Tršom u Prištinu, svega godinu dana nakon prvog Polipa. Oni su radili na projektu Nove politike solidarnosti, a mi smo promovisali antologije, kao važan segment te nove solidarnosti – u traganju za malo više svetlosti, kako bi ti rekao, citirajući Getea na samrti. Sedeli smo tog oblačnog aprilskog dana u čuvenom prištinskom kafeu Dit e Nat, zajedno sa Bacačima sjenki, udrugom iz Zagreba, čiji je predstavnik i lider Boris Bakal tog dana zgroženo govorio o tekstu koji je naša koleginica Ivana Bodrožić objavila u Betonu, kritikujući tadašnjeg aktuelnog predsednika Hrvatske Ivu Josipovića. Kritički govor o tzv. dobrom predsedniku bio je loše prihvaćen kod hrvatske kulturne elite, pa su mnogi tamošnji listovi preneli Ivanin tekst uz opšte zgražavanje – a posebno zbog konekcije sa beogradskim Betonom, koji je njeno Pismo predsedniku izvorno objavio. No ispostaviće se da je njena kritika predsednika Josipovića bila tek rana detekcija njegove nesposobnosti da učini bilo šta smisleno, kao i njegov prekogranični frend Boris Tadić, koji će započeti karijeru sa punim demokrtaskim kapacitetom a završiće je u zagrljaju sa strankom pokojnog Miloševića i narastajućom desnicom pod vođstvom Aleksandra Vučića.  

Ovu malu epizodu pominjem kako bih osvetlio društveno-politički kontekst u kome smo radili, pri čemu nikada nismo imali posebnu naklonost kulturne elite na bilo kojoj strani, pa čak ni u tzv. Regionu. Delovali smo kao neka vrsta gerile, ne baš kao OVK, dakle bez oružija, bez nadobudnosti, bez pretenzija da nametnemo naše viđenje sveta drugima, ali sa jasnom idejom da od svega što imamo moramo nešto naučiti. Pre svega da moramo pronaći ljude koji će biti voljni da sa nama uče o tome kako ući u nepoznatu šumu I hodajući kroz nju, pronaći izlaz na svetlo dana. Za takav posao, trebalo je pronaći makar jednu zajedničku stvar oko koje bismo se okupili. Tako je pisao filozof Jacques Rancière, govoreći o filozofskom eksperimentu koji je sproveo francuski učitelj Joseph Jacotot u Holandiji, pri čemu nije znao ni reči holandskog. Zato je pokušao da pronađe jednu zajedničku stvar i pronašao ju je u dvojezičnom izdanju tada poznatog tomana Telemaque francuskog pisca Françoisa Fénelona. Dao je to izdanje svojim učenicima i zamolio ih da koristeći prevod na holandski počnu da uče francuski. Rezultat je bio neverovatan. Tako je učitelj Jacotot shvatio da stari oblik pedagogije koja mora objašnjavati nekome nešto, demonstrirajući učiteljsku moć, apsolutno nije relevantna i da samo pridonosi zaglupljivanju. Zato se okrenuo konceptu učitelju neznalice koji je naposletku trebalo da nauči nešto od samih učenika. Naša zajednička stvar oko koje je formiran festival Polip bila je književnost.

Učitelj neznalica stoji nasuprot političaru sveznalici, koji sve zna i pokušava svakodnevno da podučava naciju činjenicama o odnosima između Beograda i Prištine, recimo, ili velikih sila i Kosovskog problema, ili o povesti stradanja pod raznim okupacijama, ili nekom sličnom istorijskom, kulturološkom i filološkom materijalu. Ako bismo uzeli kao primer predsednika Srbije Aleksandra Vućića mogli bismo uočiti ekstremni proces zaglupljivanja građanstva preko svih mogućih medijskih kanala. Usled toga, dolazi se i do održavanja permanentne ratne opasnosti zbog “stanja na Kosovu”. Usled toga je otkazan i Euro Pride 2022, jer “ne može se obezbeđivati tamo neka parada” dok je “ugrožena stabilnost Srbije”. Tako je Kosovo, učinkom predsednika Vučića, postavljeno na drugi tas vage, dok je na prvom ostao Euro Pride i sva ostala građanska prava i slobode. Zgodna je to dosetka političara sveznalice, koji koristeći svoju apsolutnu moć perfidno sugeriše građanima da prestanu da se nadaju nekom boljitku i korišćenju elementarnih prava sve dok je na snazi kosovski nerazrešeni politički čvor. A to može trajati do kraja sveta, do kraja svih radikalnih politika koje se na ovim prostorima vode.

Nove politike solidarnosti, koje je, između ostalih zagovarala i Borka Pavićević, nemaju ništa sa ovakvim ustrojstvom sveta. Festival Polip isto tako nije imao previše dodirnih tačaka sa književnim festivalima koji su hteli da pouče i zabave učesnike i publiku. Naprotiv, Festival Polip je pokušavao da uči iz književnosti regiona, Evrope I sveta, I da to naučeno diskutuje sa prijateljima i gostima. Iz takvog energetskog ozračija nastajale su nove ideje, kao što je bila ona koju su lansirali naši gosti Veton Suroi i Sreten Ugričić, na jednoj od održanih tribina: Change Your Language! Ubrzo će to postati moto narednog izdanja festivala. Kako promeniti jezik? U čemu? U pristupu problemu? U samom načinu mišeljenja problema? Polip je to učinio već na samom početku, izabravši da ne govori jezikom politike, niti učitelja/političara sveznalice, već naprotiv, glasom onog čoveka koji shvata da ne zna put kroz šumu (problema), da ga možda niko i ne zna, ali da bi se učenjem jezika književnosti, putem prevođenja, čitanja i razumevanja, možda mogao naći put do one tačke u šumi kada počnemo nazirati probijanje svetlosti kroz guste tamne grane starog masivnog drveća.

Čitajući i slušajući albanske pesnike i pisce sa Kosova dosta sam naučio. Putujući ilegalnim saobraćajnim linijama, koje su tokom godina postajale važne, možda čak i legalne, mnogo sam video. Pre svega to kako ljudi sami sa sobom u svakodnevnom životu ovladavaju sopstvenom traumatičnom prošlošću. Video sam na delu praksu svakodnevnih novih politika solidarnosti kada bismo se našli na granici, na divljoj stanici, u noći bez prevoza, ili bilo gde drugde. Sećam se dana kada si ti, dragi prijatelju, u društvu sa Škeljzenom Malićijem i još nekim autorima sa Kosova, bio zaustavljen na Merdaru. Policajac vam je prišao i saopštio da dalje nećete moći. Zatražili ste da okrenete jedan broj u Beogradu, ali on je odmahnuo rukom, jer je zaboga opet izbila politička kriza. Ni kada biste pozvali ministra Dačića (tada ministra policije), rekao je policajac, ne biste mogli da prođete. Pa ipak – prošli ste. Na drugoj strani bila je tog jutra Borka Pavićević koja bi, da se našla u Narodno oslobodilačkoj borbi, sigurno komandovala partizanskim jedinicama u borbi protiv fašista svih fela. Kao u Bici na Neretvi. Kao na Sutjesci. Kao na Polipu... 

 

6. septembar 2022.

Zagreb

 

Do tvog sledećeg pisma.

Prijateljski pozdrav,

Saša