Dragi druže Jetone,

Tvoje pismo me je zateklo na nadmorskoj visini od 782 metra, u jednom starom dvorcu koji je smešten u šumama Gorskog Kotara u Hrvatskoj. Tu sam gostujući voditelj programa kreativnog pisanja, gde imam desetoro polaznica ipolaznika s kojima po čitave dane razvijam koncepte njihovih romana, uvežbavamo dijaloge, opise, zaplete i različite stilove. Jedan od njih, mladi polaznik iz Beograda, zaljubljenik u distopijsku literaturu, došao je sa zanimljivom temom romana koji će počinjati rečenicom: “Tačno pre sedam godina ukinuta je država Srbija.” Nakon toga, glavni junak polako počinje da se osvešćuje u globalno privatizovanom svetu koji pripada jednoj moćnoj internacionalnoj kompaniji, nalik na Google, koja je u strukturu ekonomije inkorporirala vlast: poslovni šefovi su i administrativni funkcioneri, poslodavci su i nadzirači, bankari su deo vojske, vlasnici manjih kompanija učestvuju u globalnoj upravi koja ima čitavu hijararhiju. U tom svetu, čovek sve plaća svojim vremenom provedenim na poslu, tj. ako kupi patike, to mu se sa plastične vremenske kartice skine kao broj radnih sati. Ukoliko ih nema deponovane na kartici, onda ulazi u minus, odnosno u crvenu zonu, koju mora da odradi ili da prenese dugovanje na svoju decu. Metafora je odlična a naročito deo koji govori o korporacijskoj privatizaciji crkve i religije, kada se umesto krstova i polumeseca na krovove bogomolja stavlja veliki blještavi logo moćne kompanije u čijem je vlasništvu ceo svet. Postavio sam mu pitanje kakva je ideologija pokreta otpora ali on u tome nije lako umeo da se snađe. Tek treba da osmisli te elemente svog romana, rekao je. Za sada zna samo to da je taj pokret otpora vezan za knjige, muziku, generalno umetnost. U takvom svetu, države ne postoje, već samo preduzeća, svaka bivša država sada ima samo broj: Srbija i Kosovo su firme broj 191 i 192.

Festival Polip bio je deo jednog urbanog i umetničkog pokreta otpora u svetu koji je na krovove svojih političkih, kulturnih i privrednih institucija, kao i bogomolja stavio zastave kao logoe nacija. Iste te zastave su, kao što ti kažeš, vešti mladi planinari, nosili na vrhove Mont Everesta i Popokatepetla, kako bi se tamo slikali. Mreža tih zastava se širila i što je bila šira, širio se i tobožnji utisak o dalekosežnosti nacionalne države koja je postala važnija od svega drugog a posebno od samih građana. Isto tako su i tipovi sa majicama Šešelja ili Mladića odlučili da šire front za “srpsku stvar” time što su odlazili na svoja poslovna putovanja u Kongo ili Švedsku noseći takve gluposti na grudima. Potpuna katastrofa je nastupila kada su kulturu počeli da definišu preko takvih logoa, pošto su zaljubljenici u Šešelja, Karadžića ili Miloševića preuzeli kontrolu nad književnim manifestacijama i kulturnom produkcijom u Srbiji. Onda su prošle godine tvrdog miloševićizma i šešeljizma, koje su se manifestovale skupštinskim modnim trendom, kada su Vučić i Nikolić, kao i svi ostali radikali neprestano nosili bedževe i majice sa likom ratnog zločinca, njihovog lidera, tada zatvorenog u Hagu. Onako kako se menjala moda radikala, menjala se i kulturna politika u Srbiji, pa su bivši radikali, na čelu sa Vučićem, uleteli u Versaćijeva odela, pobacali su Šešelj-bedževe i počeli da se deklarišu kao euro-fanatici i nastavljači puta Zorana Đinđića. No ipak, ispod Versaćija je svima ostala majica sa Šešeljevim likom, kao što su mnogi, do juče nezavisni radnici u kulturi, prihvatili takvu mimikriju i počeli da sarađuju sa novom-starom političkom elitom.

Autorke i autori koji su prošli kroz Festival Polip, svojom odlukom da učestvuju u našem programu, doprineli su da se “nevidljivi pokret otpora” proširi, da se prevodi sve više književnih tekstova, da se putuje preko Merdara, da se dolazi u nezaboravni Hotel Begoli, koji je postao deo pratećeg programa festivala, a njegovi sjajni recepcionari, deo šireg programskog stafa. Zavoleo sam taj trenutak, kada izlazim iz kombija nedalko od stanice i polako, vukući svoj kofer po pločniku, odlazim najpre do stare Qendre a potom do Hotela Begoli, gde me je uvek čekalo osmehnuto lice na recepciji, rukovanje i ćaskanje o protekloj turističkoj sezoni. U lobiju Hotela Begoli odvijali su se isto tako važni programi Polipa, jer su se tu ljudi neformalno sretali, upoznavali i planirali neke nove stvari koje će zajedno uraditi u književnosti. Takvog učinka niko nije ni bio svestan u realnom vremenu a rezultate ćemo videti u budućnosti. Neke od njih vidimo već sada jer ljudi komuniciraju, pišu o svojim putovanjima i ljubavima. Svakako je bilo i takvih momenata, neki su ljudi ostali zauvek u kontaktu koji nije bio samo književne prirode. Oni će nam jednog dana isporučiti knjige o tim tačkama susreta koji će se neizbežno vezati za Polip, Begoli ili Hotel Grand, gde smo jedne godine odsedali tokom festivala. Takvi ljudi su slobodni, deluju izvan nacionalnog logoa, oni se neće obazirati na politiku Vučića, Tačija, Kurtija. Pisaće svoje knjige i slediće svoj put koji će ih neprestano voditi izvan firmi 191 i 192. 

Naravno, kao što si i sam napisao, bilo je umetnika koji su se protivili ovakvoj vrsti polipske književne razmene. U Srbiji mnogo više nego na Kosovu. Svake godine bio je pravi izazov u odlučivanju koga pozvati u Prištinu. Neki nisu mogli jer su prebukirani, drugi nisu mogli da putuju iz različitih razloga, treći su “nosili tetki lek” pa nisu imali vremena. Među mlađima je bilo najviše onih koji su bili otvoreni za ovakve kontakte što je bilo najbolje, jer je budućnost njihova. Starci su ostajali u svojim rovovima iskopanim u Udruženju književnika Srbije, gde su se utaborili još sredinom osamdesetih godina kada je rasturena krovna organizacija u vidu Udruženja književnika Jugoslavije. 

Priče o ljubavima i susretima, nekim pročitanim ili napisanim pesmama, kao što su dela Arbena Idrizija i Miloša Živanovića, Dragane Mladenović i Ervine Haljilji, ostaju zauvek. Njih će jednom  majke recitovati svojim kćerima, a sinovi svojim očevima, kada se u totalno privatizovanom svetu budu prisetili da postoji još nešto osim novca i nacije. Za sada, živi se još uvek u hroničnom zaboravu, iako je inflacija u rapidnom porastu, cene skaču na dnevnom nivou, cena rada je sve niža, naročito onog intelektualnog, koji na ovim prostorima nikada nije ni bio cenjen, osim u kratkim predasima između sukoba kada je trebalo napraviti nešto humano i važno.

Ovde u starom dvorcu, gde se odvijaju programi radionice kreativnog pisanja, jedna od polaznica je i Branka Smoje, renesansna umetnica iz Splita, koja piše prozu i poeziju, peva i slika. Sinoć je imala izložbu akvarela, koju je otvorila čitajući svoje književne tekstove. Među njima je bila i jedna putopisna priča, o gradovima i ljubavima: Meksiko Siti, Zanzibar, Nju Delhi, Pariz… Međutim, poslednji prozni fragment bio je naslovljen kao “Kosovo”. Radilo se zapravo o susretu ove autorke sa jednim Kosovarom u mladjim godinama, u nekoj splitskoj firmi, gde se Abdula iz okoline Prizrena obreo tragajući za poslom. On ju je zaprosio ali ne za sebe već za svoga sina, obećavajući da će je “optočiti zlatom”. Naravno, bio je tu i jedan uslov – samo da prestane da puši, čega Branka nije mogla da se odrekne. Ali nije mogla da zaboravi Abdulu, koga se mnogo godina kasnije setila, pišući svoju literaturu o ludim ljubavima.

Ipak, ispostavilo se, nisu svi došli drage volje na Polip. Neki su tu bili samo zbog honorara ili zbog reference u svojoj književnoj biografiji. Sećam se nekih koji su najpre pregovarali o novcu, a kada bi došli na festival, danima nisu izlazili iz sobe, osim za vreme obroka ili na petnaest minuta radi sopstvenog nastupa u Qendri. Niko drugi ih nije interesovao, niti su pokazali imalo razumevanja za druge, za susednu književnost i kulturu, za ono zbog čega je Polip pokrenut i živeo sve ove godine. Bilo je i onih koji su nam otkazivali gostovanje na sam dan otvaranja festivala.

Takvih je, verujem bilo najmanje.

Bilo je mnogo više onih koji su verovali da zajednica pobunjenih u literaturi ipak postoji. Zahvaljujući njima, ova priča trajaće i u budućnosti na različite načine.

U nadi da će te ovo pismo naći u dobrom raspoloženju na kraju leta.

Prijateljski pozdrav,

Saša

P. S. Čim ugrabim malo interneta u šumskom pejzažu, nedaleko od Muzeja za velike zveri, kojih ovde u Staroj Sušici ima na pretek, pre svega medveda, vukova i risova (baš kao i u književnom životu),  poslaću ti ovo pismo u Prištinu. Nadam se da će stići na vreme.