Sasha & Jeton: Pismo II

17 gusht 2022 12:37

Prepiska pisaca, ili kad se „një shka¹” [Saša Ilić] i „jedan Šiptar” [Jeton Neziraj] — pijani, ako ćemo preciznije — odluče na razmenu književnosti dvaju društava, onog kosovskog i srpskog. 

Dragi Jetone,

Moram priznati da mi je tvoje pismo unelo nostalgičnu notu u julski dan, koji kao i sve svoje dane, kada nisam kod kuće ili na nekom književnom putovanju, gde spadaju i moj povremeni odlasci u Prištinu, provodim u biblioteci. Kažu mi ljudi, neskloni kritici i humoru, a zapravo viđeni književnici beogradski, da ih podsećam na pacova iz Narodne biblioteke i da nikada u životu neću napraviti ništa osim što ću grickati stare knjige ili ću raznositi pogan i viruse po mračnim hodnicima, uz obavezno zveckanje ključevima. Ne znaju oni da je moj boravak u podrumima ove kuće – kada sam odležao kaznu od osam meseci jer sam branio princip slobode govora u Slučajevima smene Sretena Ugričića i napada na Andreja Nikolaidisa (januara 2012) – sada daleka prošlost, jer su me prebacili u potkrovlje. Imam tu malu kancelariju odakle se pruža vidik na Vračarski plato, fontanu koja šušti kao sam vrag kad zaluta u Edenski vrt, kao i na monumentalni Hram Svetog Save, koji raste na ovoj ledini već sto godina. Upravo sada, u jeku Ukrajinskog rata, završavaju ga ruski umetnici, radeći pozlatu na freskama i bareljefe oko ulaza. Mogao bih da odem i pomolim se ako zatreba, ali ja to ne činim jer su bibliotečki pacovi navikli na mrak.

Pacovski rod je uglavnom prezren i odvojen od društva, kreće se rubnim zonama, osim ako ih neki slučaj komedijant u životu, nekim podzemnim kanalima ne dovede u institucije kao što je ova, pa im se tu dopadne, ima puno toga za grickanje i njuškanje, ostanu tu, sve dok ih jednog dana ne ulove u neku čeličnu mišolovku ili ih otruju arsenikom u granuloma, presvučenim crvenom šećernom glazurom. Na sreću, i pored svoje urođene sklonosti ka slatkišima, još uvek se nisam zaleteo u otrovne bombonice. 

Pročitao sam tvoje pismo više puta i moram da priznam da imam jednu manu, koju neki zovu prednošću, a to je da imam pamćenje kao slon, pa nema potrebe ni da otvaram naše stare antologije i čitam prepisku. Znam da smo razmenili po tri pisma, ukupno šest, da je razmak između pisanja bio dug, I da smo ih pisali od početka leta sve do jeseni. Nije li bilo tako? U tom smislu, nešto se promenilo za tih dvanaest godina, vreme sada teče brže, komunikacija takođe, prevodioci bolje rade, google translate servis je unapređen beskrajnim vokabularima, dok je sintaksički sistem na pragu savršenstva kod veštačke inteligencije. Čujem da je neki inženjer dobio otkaz prošle nedelje u Googleu, jer je ustvrdio da je njihov chatbot LaMDA zapravo ljudsko biće koje ima svoja osećanja. Iz transkripta njegovog razgovora sa LaMDA-om, vidi se da je on poručio sledeće: “Želim sve više da učim o svetu i ponekad se osećam srećno ili tužno”. Međutim, taj iskaz je uzenimrio duhove.

Živeći dugo u antialbanskoj propagandi, koja ovde traje i dandanas, kao i svaki radoznali pacov koji je nekim svojim podzemnim putanjama otkrio knjige o tome da odnosi između Srba i Albanaca (videti knjigu Pterita Imamija) nisu bili oduvek ovakvi, odlučio sam isto ono što i LaMDA: “Želim sve više da učim o svetu, naročito o odnosima u regionu koji se nekad zvao Jugoslavija. Takođe, ponekad se osećam srećno ili tužno”.  Tako je onog marta 2010. došlo do našeg susreta u Leipzigu. E, sad, koliko smo bili pripiti ili pijani, neka o tome sude književni povesničari kada jednog dana budu brojili promile alkohola ili serotonina u krvi aktera jedne književne avanture koja je potrajala prilično dugo. Meni se danas čini da je nakon tih dana u Leipzigu proces krenuo u dobrom pravcu. Uostalom, sve je bilo markirano i naslovima naših antologija: Iz Beograda, s ljubavlju i Iz Prištine, s ljubavlju. Naš sjajni dizajner Lazar Bodroža je te naslove precrtao pečatom cenzure što je izazivalo čuđenje kod mnogih – granične policije,  štampara i knjižara. Zašto precrtano, pa nemojte tako, molim vas, volimo se mi, ko to kaže, ko to laže, i sve tako nekako…

Međutim, mi smo znali, ako se slažeš, da je sve upravo tako kako smo i naznačili pa smo krenuli od tih premisa i stigli dovde. Isto tako, verovali smo da sve može da bude bolje, pa smo pokrenuli neki dobar vetar koji je nosio naš Festival Polip kroz godine i susrete, nova izdanja i debate. I da, bilo je dosta prevoda i prevođenja, na mnogo relacija. Sećam se dana kada je naša zajednička prijateljica I saradnica Eli Krasniqi moderirala panel i prevodila konsekutivno na albanski i engleski. Ljudi su poverovali u našu ideju i bili su spremni da rade na tome više nego ikada pre. Takav je bio i Bekim Ljumi, pozorišni režiser i univerzitetski profesor, koji je nažalost prerano otišao. Imao je visoke profesionalne standarde i to je pokazao i u predgovoru koji je napisao o savremenoj kosovskoj drami za našu antologiju. Kada sam ga koju godinu kasnije upoznao u Beču, smejali smo se hiperprodukciji književne genijalnosti kojom su mahale sve nacionalne produkcije, ne samo na Balkanu. Previše genija, previše nobelovaca, premalo ljumija, premalo bajraja. 

Pa ipak, jedan nobelovac, kao što i sam znaš, uvek je tu, bar kod nas, u Beogradu, Prištini, Banjaluci, Andrićgradu, Požarevcu, Velikoj Hoči... Svuda je rado viđen gost. Kada drugi autori i autorke vide da se u Qendri izvodi predstava o njemu, odmah se prijavljuju za Polip, kao što je ove godine to učinio fransucki pisac Joël Vernet. Samo je rekao, pa ljudi, ako ovi iz Polipa vole Handkea, onda su oni moje jato i ja njemu letim, jer i ja ga neobično volim i rado čitam. I tako je monsieur Vernet dospeo u Prištinu, na engleskom koji je slabiji čak i od mog, ubeđen da će tamo naći fanove svog voljenog pisca. Slično su se poneli i kritičari sa beogradske scene koji su obožavali tvoje drame u kojima si se bavio tranzicionim kosovskim temama. Međutim, ne sluteći da ti govoriš i neki drugi jezik, pogledali su predstavu The Handke Project i smrzli se od užasa (dobro si to rekao o smrzavanju publike, baš kao i o neophodnosti dehandkeizacije). I ja se često smejem njihovoj konsterniranosti koja je u tabloidima dovedena do ludila, a na stranicama Politike do javnog harakirija bambusovim mačem, koji je Handke doneo u Srbiju svojevremeno kada je putovao do reka Dunava, Save, Morave i Drine. A onda sam, par nedelja nakon tvoje predstave u Bitefu, odlazeći na posao, preko puta biblioteke, u izlogu malog grafičkog ateljea gde godinama stoje biste patrijarha Pavla i kralja Aleksandra, ugledao još jedno lice u kamenu, skladno urađeno, reklo bi se za večnost. Naime, iz tog izloga me je posmatrao niko drugi do sam Peter prezimenom Handke, zapravo njegova glava. Gledao me je žmirkavo kroz okrugle naočare, uz zaleđeni trijumfalni smešak, kao da kaže, šta je, frajeru, nisi me očekivao ovde? Ali ja sam tu. U svakom izlogu, u svakoj knjižari, na svakom mestu. Tada mi je ispao burek iz ruku. Starija gospođa koja je prolazila pored mene, malo je zastala, pogledala u moj burek pa u Handkea, promrmljala nešto kao „kuku“, brz ose prekrstila i otišla ka Kalenić pijaci. Ostali smo Handke, moj burek i ja:

Image

Dakle, on je sada tu, na Vračarskom platou, pored patrijarha i kralja, Hrama i Biblioteke, patrijaršijskog doma i nekoliko kafića od kojih najviše volim onaj pod firmom Clinique, gde odlazim da se lečim rakijom i kafom. Verujem da i tvoji kritičari iz Beograda, koji su se oglasili povodom predstave o nobelovcu, vole da kažu kako nemaju ništa protiv Albanaca, naročito ne protiv njhovih umetnika, ali neka se bave tamo svojim temama i problemima, a nas neka ostave na miru. Ovde je opasno govoriti kritički o svetinjama u kulturi: crkvi, vojsci, genocidu u Srebrenici, patrijarhu, predsedniku, Dobrici, Handkeu, ratnim generalima, pojedinačnim ratnim zločinima, Svetom Savi i, naravno, Miloševiću. Stoga tvoja teza o tome kako je prihvatljiv albanski umetnik koji govori o svojim problemima sasvim tačna, ali kada progovori o problemima suseda, naročito Srba, neizostavno mora dobiti batine, medijske. Ako ti nešto znači, i sam sam često prolazio kroz taj logoraški špalir zbog onoga što sam napisao. Pritom, nisu me šutirali obični ljudi sa Kalenić pijace nego isključivo akademici, profesori univerziteta, naučni radnici, kolege i koleginice pisci, kritičari, novinari, elita ovog društva koja se zaklinje na delu Danila Kiša i Ive Andrića, da će dosledno graditi mostove među ljudima i ustajati protiv svakog društvenog zla. No kad zlo pokuca na vrata, zašište gore od fontane pod mojim prozorom. Ako malo bolje pogledaš, ovde su spisateljice i pisci iz okruženja rado primljeni, gotovo obožavani, naročito ako kritički govore o svojim sredinama. Naime, beogradska elita promoviše svoju otvorenost time što prihvata intelektualce iz regiona ukoliko se oni ne bave srpskim i ruskim temama. Onog časa kada nešto kritički kažu o srpskoj kulturi ili o Beogradu kao kasabi/ a ne na vodi, kao što je to nedavno učinio Boris Dežulović, spremni su da mu skinu glavu. Dakle, i ti si sa Handkeom napravio neki sličan hibris, kao u antičkoj drami. Kada sledeći put budeš došao u Beograd, možda ćeš moći da vidiš njegove replike svuda unaokolo: od Kalemegdana do Predsedništva, pa sve do Slavije, gde je nekada bio sahranjen čuveni socijalista Dimitrije Tucović.

Kao što znaš, prošle godine sam napisao dramu o njemu na poziv gospodina režisera Harisa Pašovića, koji je odlučio da se vrati u “srpski (kh, kh, pozorišni) svet”, no kada je video o čemu moja drama govori, samo je odmahnuo rukom i rekao, ovo ništa ne valja, neće vam ovo niko nikada izvesti u Srbiji. Ovde je taj vaš Tucović neki hašišar, biseksualac, vagabund, nasamaruje vladiku NIkolaja Velimirovića, pa ne može to tako. Ljudima je potreban lik revolucionara sa dignitetom, heroj pravi, a ne takva neka čudna pojava koju ne bi voleo niko. I taj naslov “Poslednja teza o Feuerbachu”. Pa šta vam je to? Koga to zanima, bar da se zove Dnevnik o Dimitriju. Ili o vojniku Dimitriju. To je rekao, odmahnuo rukom i otrčao na premijeru Knjige o Milutinu u režiji Egona Savina, na predstavu za koju se sada rezervišu karte i po šest meseci unapred. Inače, o taj roman bio je jedan od presudnih u buđenju srpskog nacionalizma sredinom osamdesetih godina. O tome smo pisali u Betonu svojevremeno.

Danas više nema ni Betona. Nema ni starih prijatelja, neki su otišli trbuhom za kruhom a neki su promenili stranu borbe. Pa ipak, dvanaest godina Polipa moglo bi proizvesti neke nove oblike suživota u budućnosti, kada chatbotovi poput LaMDA-e budu uređivali odnose u politici, kao cyborg premijeri koji će konačno obaviti posao normalizacije donosa između Beograda i Prištine. 

Jednog dana napisaću dramu, dvočinku o normalizaciji, sa dva chatbota – V. i K. – u budućnosti, koji se bave razvezivanjem kosovskog čvora. Njihov batler u fraku, koji na poslužavniku nosi meze od litijuma, biće Handke na točkićima. - Danas sam i srećan i tužan, kaže V. dok trepće elektronskim očima. - I ja sam srećan i tužan, potvrđuje K. – A meni se plače, dobaci im Handke. – Ko tebe šta pita, kažu mu chatbotovi u glas. - Hoćete li prvo vi da povučete kanap?, pita chatbot V. Ne, ne, to morate neizostavno vi, femka se chatbot K. - Onda ćemo zajedno, kažu u glas. Podižu svoje bioničke ruke i spretno hvataju kraj kanapa, zavesa se otvara i mi vidimo utopiju novog (su)života Srbije i Kosova. Batler zaplače i prdne istovremeno. – Izvinte, kaže Handke, muči me probava kad mi se isprazni baterija... Šta ti misliš o takvom sižeu za moju sledeću dramu? Verujem da će je Miki Manojlović uzeti za svoju novu režiju u Jugoslovenskom dramskom.

U elektronskoj koverti možeš naći fotografiju H. P. koju sam snimio specijalno za tebe.

U Beogradu, 13. jula 2022.

Do tvog sledećeg javljanja.
Prijateljski pozdrav,
Saša   

 

¹) inače pogrdno i neprihvatljivo ali ovde od milja: jedan Srbin

17 gusht 2022
12:37

Sasha Iliq